Монографија која је пред читаоцем настала је као резултат дугогодишњег истраживања контаката и веза између српског и бугарског фолклора. Те везе су важне, дуготрајне и комплексне. Између типолошких, генетичких и поетичких узајамности балканских етнокултурних заједница станују и стари, наслеђени неспоразуми и нови, непознати страхови. Једини начин да превазиђемо ове непознанице у будућности јесте да се што боље упознамо једни са другима у заједничкој прошлости, често оптерећеној узајамним неспоразумима и предрасудама.
У раду је извршена систематизација богате српске и бугарске литературе о природи веза између поменутих фолклорних традиција. Српски и бугарски фолклор сагледавају се из јужнословенске перспективе, која подразумева заједничка историјска искуства, сижејне моделе, јунаке, формуле. Посебно су истражене аналогије између српске и бугарске усмене епике, детектоване на плану мотива, сижеа, формула и јунака (војвода Момчило, Марко Краљевић, Бановић Секула, Старина Новак, Дијете Грујица и др.). Дужна пажња посвећена је ставовима бугарских истраживача према феномену бугарштица, као најстаријег забележеног облика усменог епског певања код Јужних Словена. Питања рецепције косовске епске легенде у бугарској фолклорној традицији, става према Вуку и Вуковом делу у бугарској фолклористици, као и према Марку Краљевићу у балканском ареалу, само су неке од истакнутих тематских целина у овој монографији. Низ студија посвећен је поетичким проблемима – типовима јунака, формулама и сижејним моделима. Однос поетике и жанра нужно се намеће као једно од исходишних питања у компаративној анализи српског и бугарског фолклора у интеркултурном коду.
