Генерацијска брига о вредној универзитетској библиотеци

Чланак у дневном листу Политика поводом књиге Вање Станишића „СТАРЕ КЊИГЕ ЈАГИЋЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ”

Судбина најугледније библиотеке Београдског универзитета и с њом нераздвојног Капетан Мишиног здања јесу приближена и увећана слика судбине српске културе кроз историју
У „Политици” je 11. августа 1914. године објављена кратка вест у којој се јавност обавештава да „г. Павле Поповић, професор Универзитета, који се срећом затекао у близини Београда, већ неколико дана спасава оно што се још може спасти из лома и рушевина у универзитетској згради”. У наставку вести стоји још и да је „неопходно потребно да и ректор Универзитета г. Слободан Јовановић, управник Народне библиотеке г. Јован Томић и управник Народног музеја г. М. Васић буду што пре упућени у Београд ради спасавања и уређења онога што је остало”.

После ове трагедије, у годинама између два светска рата, Српски семинар (како се тада називала Катедра за српски језик са јужнословенским језицима) истрајно је обнављао своју библиотеку. Најзначајнији подухват у обнови књижног фонда била је куповина библиотеке највећег светског слависте тога времена Ватрослава Јагића, управника бечке Славистике. Библиотека је бројала 30.000 наслова, а најстарији од њих потичу из 16. и 17. века. То што је ова библиотека припала Београдском универзитету, и поред тога што су за њу били заинтересовани и други угледни европски универзитети, нарочито Универзитет у Брну, сматрало се великим успехом српске дипломатије и министра просвете Светозара Прибићевића. Тако је у просторијама Српског семинара збринута најважнија и најбогатија библиотека Београдског универзитета.

Међутим, после само две деценије, 6. априла 1941. године, Капетан Мишино здање је бомбардовано, а на страницама „Политике” читамо: „Кроз кров на крилу зграде, са угла Улице Вука Караџића и Студентског трга, авионска бомба је пробила сва три спрата, заривши се дубоко у подрумско тле. Но темељна старинска грађевина – једно од најлепших обележја старог Београда – одолела је притиску и разарању.” Из пера библиотекарке Загорке Лилић-Михајловић, сведока овог немилог догађаја, сазнајемо још и да се библиотека „нашла у кршу од срушеног материјала и срче када је бомба пробила кроз слушаоницу на другом спрату, свечану салу на првом и тачно кроз средину одаје у којој се библиотека налазила, сручила подове и таванице са горњих спратова, повукавши собом ормане са књигама у дубоку рупу коју је бомба начинила”.

Проф. Александар Белић и други угледни професори Српског семинара удружили су се да спасавају шта се могло спасти. Како је у „Политици” написала госпођа Лилић-Михајловић, „у општем расулу које је тада настало, није недостајало родољубиве присебности да се учини најнеопходније: да се књиге изваде из рушевина и да се спасу за науку и потомство”.

Нажалост, ни шестоаприлским бомбардовањем нису се завршила страдања библиотеке Српског семинара. Тадашња библиотекарка извештава да се „у завршним борбама за ослобођење Београда, када је већи део града био слободан, Капетан Мишино здање нашло на линији фронта”. „Из просторија библиотеке, која се налазила с лица зграде у приземљу, непријатељи су давали последњи отпор. Многи ормани са књигама били су оборени и коришћени као наслони за гађање, књиге разбацане, врата разваљена, нузпросторије и ходници према дворишту остали су у највећем хаосу и загађени, при чему су коришћене и књиге.”

Судбина најугледније библиотеке Београдског универзитета и с њом нераздвојног Капетан Мишиног здања јесу приближена и увећана слика судбине српске културе кроз историју. Осуђени смо, изгледа, на вечни круг подизања из пепела, праћен вољом и енергијом надахнутих појединаца, који изгарају као да граде за вечност, после чега следе нова згаришта, а онда и поновне обнове.

Савез славистичких друштава Србије управо је објавио књигу „Старе књиге Јагићеве библиотеке”, чији је аутор др Вања Станишић, професор Катедре за српски језик. Прецизан попис и опис најстаријих књига Српског семинара које је обрадио проф. Станишић у својој књизи (она се може бесплатно преузети на сајту Савеза славистичких друштава Србије) треба да послужи и као позив најважнијим државним институцијама да помогну Катедри за српски језик и Филолошком факултету да обезбеде боље услове за чување и обнову најстаријих књига катедарске библиотеке. Група наставника окупила се око уваженог професора Ђорђа Трифуновића, великог историчара књижевности, али и стручњака за бригу о старим књигама, спремног да предводи обнову и рестаурацију највреднијих књига, што би уз његово искуство и вољу чланова Катедре, а уз помоћ министарстава културе и просвете, могло да нас удружи да и наше генерације одуже свој део дуга који кроз цео 20. век повезује професоре Београдског универзитета у напору да очувају наше културно наслеђе.

Изворни чланак можете пронаћи на адреси:
http://www.politika.rs/scc/clanak/468319/Generacijska-briga-o-vrednoj-univerzitetskoj-biblioteci