Уводна реч (место поздравног говора на Конгресу)

Београдски конгрес отказан због рата

За­вр­ша­ва­ју­ћи из­ве­штај о Дру­гом кон­гре­су сла­ви­ста, ко­ји је одр­жан 1934. го­ди­не у Пољ­ској, Алек­сан­дар Бе­лић пи­ше: „На по­след­њем ску­пу Кон­гре­са го­спо­дин пред­сед­ник Кон­гре­са Ро­зва­дов­ски об­ја­вио је да ће иду­ћи, Тре­ћи ин­тер­на­ци­о­нал­ни кон­грес сла­ви­ста, по при­стан­ку ју­го­сло­вен­ске вла­де, би­ти у брат­ској Ју­го­сла­ви­ји. То је кон­грес при­хва­тио са оду­ше­вље­њем.”

Иако су све при­пре­ме би­ле оба­вље­не, Тре­ћи кон­грес сла­ви­ста, пла­ни­ран да се одр­жи у Бе­о­гра­ду го­ди­не 1939, био је от­ка­зан због из­би­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та. Бе­лић о то­ме раз­о­ча­ра­но пи­ше: „Све ове при­пре­ме и све ле­пе на­де Из­вр­шног од­бо­ра из­ја­ло­ви­ле су се. Кон­грес је мо­рао би­ти от­ка­зан и Бог зна ка­да ће нов, Че­твр­ти ме­ђу­на­род­ни кон­грес сла­ви­ста мо­ћи би­ти са­зван. Већ и за вре­ме са­мих при­пре­ма осе­ћа­ло се да се те­шки обла­ци над­но­се над чо­ве­чан­ством.”

Чи­та­лац Бе­ли­ће­вих из­ве­шта­ја о пр­вом, дру­гом и нео­др­жа­ном тре­ћем кон­гре­су сла­ви­ста, на­пи­са­них из­ме­ђу 1929. и 1939. го­ди­не, осе­ти­ће из­ме­ђу ре­до­ва чи­тљи­ву по­ру­ку да је ште­та од нео­др­жа­ног бе­о­град­ског кон­гре­са да­ле­ко ве­ћа за исто­ри­ју сла­ви­сти­ке од, на­жа­лост, уза­луд уло­же­ног нов­ца и рад­не енер­ги­је ор­га­ни­за­то­ра, и да се она огле­да, пре све­га, у пре­ки­ду уза­вре­ле сла­ви­стич­ке ми­сли у пре­крет­нич­ком вре­ме­ну за раз­вој сла­ви­сти­ке и лин­гви­сти­ке уоп­ште. Ма­те­ри­јал­на ште­та се мо­же на­док­на­ди­ти, али не­на­док­на­див је пре­кид на­прег­ну­те на­уч­не иде­је у пр­вим де­це­ни­ја­ма 20. ве­ка.

Ево ка­ко то Бе­лић на­слу­ћу­је у из­ве­шта­ју о Дру­гом кон­гре­су: „Уко­ли­ко се уче­сни­ци овог кон­гре­са ни­су др­жа­ли већ по­зна­тих, мно­го пу­та упо­тре­бља­ва­них на­чи­на ис­пи­ти­ва­ња, они су бе­жа­ли у по­је­ди­но­сти, за­до­во­ља­ва­ју­ћи се чак из­но­ше­њем ка­кве ма­ле исти­не или ка­квог сит­ног ин­те­ре­сант­ног фак­та. Али то не зна­чи ипак да се по из­ве­сним за­да­ци­ма, по по­је­ди­нач­ним пре­да­ва­њи­ма или на­по­ме­на­ма у ди­ску­си­ја­ма ни­је мо­гло ви­де­ти да мно­го што­шта ни­је из­но­ше­но на Кон­гре­су про­сто због то­га што ни­је до­би­ло за­вр­шни об­лик у ис­пи­ти­ва­њи­ма са­мих струч­ња­ка. То нам да­је на­де да ће до но­во­га кон­гре­са, ко­ји ће би­ти у Ју­го­сла­ви­ји 1939. го­ди­не, мно­го што­шта са­зре­ти и до­би­ти де­фи­ни­тив­ни об­лик.” На­жа­лост, до­зре­ва­ње то­га што је тре­ба­ло да са­зри у сла­ви­стич­кој лин­гви­сти­ци би­ло је пре­ки­ну­то ве­ли­ким свет­ским ра­том.

По­че­так 20. ве­ка био је у лин­гви­сти­ци обе­ле­жен про­ме­ном на­уч­не па­ра­диг­ме. Пред­мет ис­тра­жи­ва­ња ни­је ви­ше са­мо исто­риј­ска гра­ма­ти­ка. По­чи­ње раз­вој ме­то­до­ло­ги­је за син­хро­ниј­ски при­ступ ис­тра­жи­ва­њу са­вре­ме­них је­зи­ка. Бе­лић са од­ре­ђе­ном дис­тан­цом пи­ше о на­стан­ку струк­ту­ра­ли­зма и о пр­вим ре­ак­ци­ја­ма на овај ре­во­лу­ци­о­нар­ни лин­гви­стич­ки пра­вац. На пра­шком кон­гре­су, 1929. го­ди­не, на­кон тро­ча­сов­не рас­пра­ве, „ја­сно је би­ло из це­ле ди­ску­си­је да ни­ко ни­је по­ри­цао зна­чај но­вог прав­ца и по­тре­бу да се пред­у­зе­та про­у­ча­ва­ња уду­бе и про­ши­ре. На­гла­ша­ва­но је та­ко­ђе да се тре­ба чу­ва­ти у тим ис­пи­ти­ва­њи­ма све­га што не ис­ти­че из је­зи­ка, не­го се са стра­не у њ уно­си (нпр. ка­кав фи­ло­зоф­ски пра­вац ко­ји би не­ко же­лео при­ме­ни­ти и на је­зик)”.

Од­ре­ђу­ју­ћи у јед­ној ре­че­ни­ци тај но­ви та­лас ко­ји је за­пљу­снуо лин­гви­сти­ку на са­мом по­чет­ку 20. ве­ка, Мил­ка Ивић ка­же да се „основ­на су­прот­ност на­у­ке 19. ве­ка пре­ма на­у­ци 20. ве­ка са­сто­ји упра­во у чи­ње­ни­ци да је на­у­ка 20. ве­ка на­сло­ње­на на кон­крет­ност фа­ка­та, док је ова дру­га за­о­ку­пље­на из­на­ла­же­њем ап­страк­ци­ја ко­је из­ви­ру из по­сла из­два­ја­ња бит­ног од не­бит­ног у по­ја­ва­ма”. То је вре­ме пр­вих од­је­ка ка­зањ­ске шко­ле, Фор­ту­на­то­вље­ве шко­ле, пра­шке шко­ле. У сла­ви­сти­ци се на­зи­ре но­во до­ба, иако је она ду­бо­ко уз­др­ма­на Ок­то­бар­ском ре­во­лу­ци­јом и за­вр­шет­ком Пр­вог свет­ског ра­та, јер ти бур­ни исто­риј­ски до­га­ђа­ји бри­шу Пе­тро­град и Беч са кар­те нај­зна­чај­ни­јих сла­ви­стич­ких цен­та­ра. Те 1939. го­ди­не не­ке иде­је би­ле су зре­ле, а тра­га­ло се за но­вим цен­тром сла­ви­сти­ке где би се на­го­ми­ла­на енер­ги­ја оку­пи­ла и ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­ла. Да је одр­жан Тре­ћи кон­грес сла­ви­ста, ко­ји је та­ко зна­лач­ки и с ви­зи­јом усме­ра­вао Алек­сан­дар Бе­лић, мо­жда би Бе­о­град по­стао пре­сто­ни­ца сла­ви­стич­ке ми­сли.

Аутор: Проф. др Рај­на Дра­ги­ће­вић
Пред­сед­ник Са­ве­за сла­ви­стич­ких дру­шта­ва Ср­би­је

Материјали са неодржаног III међународног конгреса слависта, репринт-издање, приредио Богољуб Станковић, Београд, 2008: Славистичко друштво Србије.

http://www.slavistickodrustvo.org.rs/pdf_dokumenti/III%20Kongres%20Slavista.pdf

Наташа Миланов: “Зборник неодржаног конгреса у Београду (1939)”, Стазама славистике, уредила Р. Драгићевић, Београд, 2018: ССДС, 35-39.

Tекст Богољуба Станковића на руском, посвећен неодржаном конгресу у Београду, 1939.

Боголюб Станкович, „Несостоявшийся III международный съезд славистов (Белград. 1939)”, Зборник Матице српске за славистику, 73, 2008, 433‒444.