Идеја о масовном окупљању слависта из целог света траје од самог почетка 20. века. Први конгрес слависта требало је да се одржи у Прагу 1901. године.
Тада је, према речима проф. Петра Буњака, „Беч у то осетљиво време сваку словенску иницијативу дочекивао с подозрењем, па је у страху да замишљени конгрес не прерасте у политичку манифестацију словенског национализма – забранио његово организовање“.
Није одржан ни планирани конгрес у Петрограду 1904. године. Први светски конгрес слависта, после бројних осујећених планова, одржан је у Прагу 1929. године. Други конгрес је одржан у Пољској 1934. године, а трећи је требало да буде одржан 1939. године у Београду. До детаља је организован, а затим отказан због избијања Другог светског рата.
Историја конгреса указује на чињеницу да је одржавање те традиције праћено снажном колективном енергијом, истрајним радом, али и сталним препрекама којима су били изложени наши научни преци широм Европе, кроз све деценије 20. века. Времена су одувек била тешка и сваки одржани конгрес велики је подвиг. Тако је било, тако је и сада.
ОДУЖЕН ДУГ ПРЕЦИМА
Шеснаести међународни конгрес слависта, који је почео 20. августа а завршава се сутра на Филолошком факултету у Београду, изазива велику радост и понос организатора зато што је напокон одржан и зато што је баш ова генерација слависта одужила дуг према својим научним прецима. На конгресу је учествовало више од 1.000 слависта из 43 земље. Организатори су Међународни комитет слависта и Савез славистичких друштава Србије, док су суорганизатори Филолошки факултет Универзитета у Београду и САНУ. Припреме су трајале пуних пет година, а свака припремна година подразумевала је испуњавање одређених задатака које је организаторима наметала строга традиционална припремна процедура коју је још одавно прописао Међународни комитет слависта.
Учесници конгреса наступали су у секцијама, тематским блоковима, округлим столовима и, први пут, са постер рефератима (увођење постер реферата сведочи о томе да конгрес има традицоналну структуру, али и да се, у одређеној мери, прилагођава савременим токовима).
Специјалне теме конгреса су 200. годишњица објављивања Вуковог Рјечника, Први светски рат и омаж највећем српском лингвисти Александру Белићу. Било је и бројних пратећих манифестација. Главна пратећа манифестација је изложба речника „Српска лексикографија од Вука до данас“ у Галерији науке и технике САНУ. Изложбу прати и колективна монографија с истим називом, на 400 страница, на српском и руском језику. Све земље учеснице послале су своја најважнија славистичка издања која су објављена од претпоследњег конгреса у Минску (2013). Све пристигле књиге, и стране и домаће, изложене су у Библиотеци града Београда. У холу Филолошког факултета уприличене су још две изложбе – „Српски писци и Велики рат“ и изложба о еминентним представницима руске емиграције широм света. У оквиру пратећих програма одржана су бројна предавања, презентације, представљања књига.
УЈЕДИЊЕНИ ОКО ИДЕЈЕ
Веома компликован и садржајан програм конгреса саставио је проф. Петар Буњак, који је израчунао да су, према програму, на конгресу била укупно 1.674 наступа. Највећи терет конгреса поднео је Филолошки факултет – декански колегијум и три катедре – Катедра за славистику, Катедра за српски језик и Катедра за српску књижевност. Петогодишњи рад на припреми конгреса ујединио је наставнике ових катедара и учинио да више нисмо само колеге, већ и пријатељи. Несвакидашњи ентузијазам пренесен је и на асистенте и студенте наших катедара. Иако им се приближава септембарски испитни рок, око стотину наших студената неуморно је волонтирало и волонтира из дана у дан. Не сећам се да смо као колектив икада били оволико уједињени око једне идеје и у томе треба тражити разлог због којег је овај конгрес у потпуности успео и испунио очекивања и организатора и учесника.
(Проф. др Рајна Драгићевић је председник Савеза славистичких друштава Србије)