Подела једног у више језика која је уследила после распада Југославије одразила се на интересовање за те језике у свету, па тако и на изучавање српског за који највеће интересовање влада на универзитетима у земљама са којима Србија има најјаче културне, политичке, економске везе…
Илона Санзел Поњавићова са Института за источне језике и цивилизације у Паризу, учесник 16. Међународног конгреса слависта, која је студирала је српски језик на Сорбони, а тренутно предаје чешки на Институту за источне језике и цивилизације, примећује и да се интересовање за словенске језике доста променило, јер су се промениле политичке и економске околности.
“Ја сам студирала српски језик почетком 2000-тих, мало након рата у бившој Југославије и 10 година од пада комунизма када је на западу владало велико интересовање за словенске језике. Отворио се део Европе који није постојао за запад. Било је доста студената којима је српски (српскохрватски) био потребан због послова, школовало се доста војника, дипломата, али тога више нема. Сада су студенти углавном потомци породица словенског порекла или они који желе да изучавају нешто егзотично”, запазила је Поњавићова.
Она наводи да се подела једног на четири језика одразила и на интересовање за те језике на факулетима у Француској, и каже да се тако, рецимо у Стразбуру изучава српски, у Бордоу студенти бирају између српског и српскохрватског, а на Сорбони између српског, хрватског, босанског или црногорског,који још није уврштен у наставни програм.
Прочитајте још: Сан српске славистике
Што се тиче српског језика, има доста студената у поређењу са интересовањем за друге словенске језике што Поњавићова везује и за бројност српске дијаспоре у Француској, посебно у Паризу.
Српски у Паризу може да се студира као засебан предмет на Сорбони и Институту за источне језике и цивилизације, и као изборни у Бордоу и Стразбуру, а могућност изучавања босанског, црногорског, хрватског и српског на Сорбони, односно босанског, хрватског и српског на Институту, објашњава се тиме да се ради о четири стандарда или о три стандардне варијанте једног језичког система.
“Реч је о жељи да студенти савладају све те варијанте и да буду свесни да је то један систем који се стандардизовао, можда због политичких разлога, на четири начина. Мене је то мало збуњивало, јер сам почела да студирам српски у Прагу где се једне године уписују студенти српског језика, друге хрватског и у Паризу су ме вратили годину дана уназад јер нисам знала ништа из хрватског стандарда и хрватске књижевности”, рекла је Поњавићова Тањугу и навела да је, када је она студирала највеће интересовање на Сорбони владало за “српску варијанту”.
У Русији, пак, према речима Јекатерине Јакушкине са Москвоског државног унивезитета “Ломоносов”, тренутно влада велико интересовање за српски језик што се види и по томе да многи студенти који упишу руску филологију, током студија бирају српски као изборни предмет и многи од њих касније нађу запослење управо са српским језиком.
Прочитајте још: Завршена Декларација o очувању српског језика
Њена колегиница Ала Шешкен са Катедре за славистику истог универзитета, скреће пажњу на одлично познавање српске књижевности у Русији и дугу традицију превођења дела српских аутора која датира још пре Пушкина.
“Од деведесетих година највише је интересовању за српску књижевност допринео (Милорад) Павић који је био веома популаран чак и код оних који нису ни знали чији је писац. Андрића воле и они који се не баве србистиком, а популаран је и Нушић”, рекла је Шешкен.
О србистици са највећим одушевљењем говори Ана Наумова, докторант на Белоруском државном универзитету, где се сваке четврте године уписује између пет и десет студената српског језика и књижевности.
То одговара, како објашњава Наумова, тржишним захтевима у Белорусији, али сви они су, наглашава, велики заљубљеници у србистику и сваки годишњи одмор проводе у Србији.
Инострани члан Српске академије наука и уметности, професор Иван Чарота преноси им ту љубав или “ватрицу”, како је доживљава Наумова, под његовим менторством објављена је монографија о Његошу, спрема се монографија о Андрићу, посвећен је и преводима Андрићевих и Нушићевих дела, а своје студенте је упознао и са књигама владике Велимировића.
На питање који се још од јужнословнских језика изучава на Белоруском универзитету, Наумова је јасна: “Само српски и бугарски. Ту смо конзервативни”.
У Чешкој српски језик се изучава на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу и на Филозофском факултету Масариковог универзитета у Брну, док се на Универзитету у Пардубицама предају словеначки, хрватски и бугарски и то у оквиру Студија словенских језика у Европској унији.
Према речима Вацлава Чермака са Словенског института Академије наука Чешке, нема много студената било ког јужнословенског језика, а разлог је пад наталитета током деведесетих година.
На прашком универзитету постоје Јужнословенске студије у оквиру којих студенти изучавају књижевност и историју целог региона, а бирају један или два од четири језика (словеначки, хрватски, српски и бугарски) и уз то могу уписати и албански или румунски и прошле године су те студије уписала само три студента.
На Масариковом унивезитету је другачији систем и студенти имају могућност да бирају између бугарског, српског, хрватског и словеначког језика.
Чермак каже да је до краја осамдесетих година на Словенском институту постојала јака србокроатистика, али са одласком у пензију старе генерације, почетком деведесетих остали су без стручњака за јужнословенске језике.
Важно за србистику јесте да ће се од септембра српски језик изучавати на Азербејџанском универзитету за језике на коме је у мају, у присуству председника Србије Александра Вучића, отворен Центар за српски језик и културу.
Роза Шафијева са Славистичког универзитета у Бакуу каже да се већ пријавило тридесетак студената, а реципрочно је договорено да се на Филолошком факултету у Београду почне са изучавањем азербејџанског језика.