У оквиру 16. Међународног конгреса слависта данас је у Свечаној сали Српске академије наука и уметности организован округли сто „Александар Белић у историји славистике“, посвећен једном од најзначајнијих српских филолога и лингвиста, некадашњем ректору Београдског универзитета и председнику САНУ.
Управник Међународног славистичког центра проф. др Драгана Мршевић Радовић назвала је Белића (1876-1960) лингвистом века, истакавши да је он обележио прву половину 20. века да би након њега настала Белићева лингвистичка школа и кроз њу Белић поново био присутан.
„Са њим је почела једна нова ера у лингвистици. Завршило се са старом филологијом, са младограматичарским приступом, почео је да се изучава језик у свој својој свеобухватности, у свим слојевима, језик као конкретан језик и када погледате Белић је био у основи у свим областима“, рекла је Мршевић Радовић Тањугу.
Белићева унука Марина Косанић присетила се како се са сестрама играла поред свог деке док је он писао и радио.
„Ниједног момента му није било тешко да нам одговори, да нам објасни, да нас саветује и никада није одао утисак да му смета што га прекидамо. Био је врло добар козер и друштво се увек забављало, долазио је рецимо и Андрић. Ту се дискутовало, разговарало, али за мене је он био само мој деда. Расла сам уз њега и били смо мање-више другови, с тим што се његова слушала“, испричала је Косанић Тањугу.
Театролог Рашко Јовановић из последње генерације Белићевих студената сматра да је он до данас остао највећи српски лингвиста и непревазиђен и као професор и као научни истраживач.
Бавио се, подсећа Јовановић, различитим темама од дијалектологије до морфологије и био је аутор правописа дословно изграђеног на фонетским принципима.
„Први је у нашој науци расветлио Вукову борбу за језик и правопис. Био је одличан предавач, козер. Дошли смо на први час и одмах нам је све разјаснио, почевши од става да су „шаре ћирилице лепше од шара латинице““, испричао је Јовановић, додавши да је у Белићево време ћирилица дискретно била потискивана.
Белић је био, сећа се Јовановић, човек велике ерудиције, научник светскога гласа, његови радови су превођени и штампати у иностранству, а предавао је по књизи „О језичкој природи и језичком развитку“ која је донела суму његових знања, јер „лингвистика је и наука о језику и филозофија језика, наука о употреби језика и о распрострањености језика“.
„Тада је и почињалао раслојавање по републикама, правопис двеју матица – српске и хрватске, одмах се ту издвојила и Босна, сада би се издвојила и Црна Гора, а све је то настало из српског језика и професор Белић је све то знао. Он је имао најбољи правопис савременог језика на подручју Балкана и за српски језик и за науку о српском језику допринос професора Белића био је немерљив“, оценио је Јовановић.
Међународни славистички центар издао је трокњижје посвећено Белићу.
Прва књига се, према речима Мршевић Радовић, бави улогом Белића и развојем лингвистике између два светска рата, пре првог рата и после рата и показује да је Белић испунио све то време, све правце и све контакте са светом на пољу лингвистике, због чега и јесте, наглашава она, лингвиста века.
Друга књига на нови начин расветљава стару грађу пронађену у архивима, те се ту налази до сада необјављена Белићева преписка са ческим филолозима, записи са лингвистистичких секција које је Белић водио у Институту после рата које је својом руком записивала академик Ирена Грицкат те се може видети како се развијала лингвистичка мисао и ко је све учествовао у тим дискусијама.
Трећа књига расветљава како је настао српски књижевни језик – такозвани „београдски стил“, а сам Белић је сматрао да је поштовање норме битније него вршити експеримнете који би нарушили унутрашњу структуру језика.
Међународни славистички центар издао је и биобиблиографија „Александар Белић (1876-1960)“ која почиње „Породичним сликама“ на основу разговора са члановима породице, затим следи део посвећен Белићевом животу и делу, сећања Исидоре Секулић и Рашка Јовановића и велика библиографија, док је на корицама Белићев акварел, јер је сликарство био његов хоби.