Српска лексикографија од Вука до данас, 1. део

еђу јубилејима српске културе, 2018. година заузима важно место. Ове године навршава се двестота годишњица изласка из штампе првог издања Српског рјечника (1818), дела у којем је Вук Караџић спровео револуционарну реформу српског језика. Овом реформом Вук је поставио народни језик у основицу књижевног језика и тиме покренуо нову епоху у српској књижевности.

Вук Караџић представља најзначајнију личност српске и једну од најзначајнијих личности европске филологије 19. века, а рад на речнику чини једну од тежишних тачака његовог разгранатог дела. Стога на изложби „Српска лексикографија од Вука до данас“, која ће се одржати од 15. августа до 7. септембра у Галерији науке и технике САНУ, део посвећен настанку Српског рјечника заузима не само полазно већ и нарочито истакнуто место.

За лексикографско дело Вука Караџића у Галерији науке и технике одвојен је засебан простор, који је међу ауторима изложбе већ добио назив „Вукова соба“.

Посетиоцима изложбе ће бити предочени његови рукописи, књиге и лични предмети који су га пратили на путу стицања знања о српском језику.

На првом месту наћи ће се примерак Српског рјечника из 1818. с његовим рукописним допунама. Познато је да је, у својој библиотеци, Вук чувао више примерака Рјечника штампаних на дебљој хартији. Ове примерке Вук је поверавао најближим сарадницима да би у њих бележили нове речи, или их је сам користио за ту намену. Примерак Рјечника из 1818. показује да је сâм Вук о Рјечнику размишљао као о недовршеном делу, које треба богатити новим речима, значењима и примерима.

Уз Српски рјечник биће изложена и разна рукописна грађа: спискови речи, често са пратећим значењима, који су настајали на бројним путовањима по крајевима у којима је Вук црпао грађу за своје дело. Природа Вукових бележака, њихова спољна форма (већина их је исписана комадом графита, брзописом, у маленим свешчицама или на испресавијаној хартији), као и њихов велики број у Вуковој оставштини говоре о томе да Вук скоро нигде није путовао без бележнице у џепу, а да је саговорнике често слушао са оловком у руци, спреман да у брзини забележи ову или ону непознату реч или значење.

У раду сваког лексикографа нарочито је важан мисаони процес у коме се занесеност лексичким богатством језика претвара у његово аналитичко разматрање. У том процесу, свакој речи одређује се место према строгим принципима речничке обраде. О овом процесу говоре сачувани Вукови листићи за Рјечник, који представљају посебан сегмент његовог лексикографског корпуса. Ови листићи указују на начин на који је Вук системски размишљао о грађи коју је прикупио, и о томе како се од скупљача појединачних речи трансформисао у научног тумача системских (семантичких, граматичких, творбених и др.) појава у лексикону српског језика.

Вуково животно дело у лексикографији на нарочит начин дочаравају његови лични предмети, крхки пратиоци овог човека огромне воље на сталним путовањима ума и духа: наочари од жице, путна торба, перо и сталак, бркаљка за мешање мастила, незаобилазни фес (који је Вук, чувајући свест о свом пореклу и унутар свог грађанског идентитета, носио уз грађанско одело). Пажњу посетилаца изложбе ће привући и мали дрвени предмети, налик на играчке, које је, по речима једног проучаваоца Вуковог дела, Вук дељао како би илустровао Копитару појмове чије је називе требало превести на латински и немачки језик.

У вези са Вуковим личним предметима и рукописима који ће се наћи на изложби може се навести и један интересантан податак. То је чињеница да ова изложба доноси изузетно велики број сачуваних предмета који су припадали Вуку. То не чуди, будући да реализацију изложбе помажу највећи баштиници Вуковог духовног и материјалног наслеђа у Србији: Архив САНУ, Библиотека САНУ, Музеј Вука и Доситеја у Београду.

Место Вука Караџића у историји наше лексикографије одавно је утврђено: он је један од угаоних каменова српске речничке културе.

*Институт за српски језик САНУ